Oblast tzv. ličnog razvoja, ili samorazvoja, ili “rada na sebi” je relativno nova oblast aktivnosti za savremenog čoveka na Zapadu. Razvoj sveta i tržišnog kapitalizma od okončanja II svetskog rata pa do danas doveo je do ustroja jednog društva koje je skoro u potpunosti okrenuto isključivo materijalnim postignućima, tržištu, novcu i zaradi. Nikada ranije u istoriji ljudskog roda novac nije postao takvo merilo za sve, kao što je danas, a plodovi ljudskog duha poput umetnosti, filozofije i spiritualnih učenja takođe tretirani kao roba, koja ima svoju novčanu vrednost, svoje tržište, svoje proizvođače i svoje konzumente, čiji kvalitet međusobnih odnosa se takođe meri količinom protoka novca.

koucingTermini poput “ljudski resursi”, koji čoveka i njegove kapacitete tretiraju na način sličan tretiranju npr. rude iz nekog rudnika, što naravno vodi i uvođenju termina poput “menadžmenta ljudskih resursa” i sl, odraz su tog novog stanja odnosa koje je čovečanstvo uvelo u epohu ubrzanog gubljenja kako duhovne tako i intelektualne orijentacije, u svet tržišta kojim dominira zakon kupovine-prodaje u svakom, pa i najsitnijem aspektu života, od porodice i ljubavnih odnosa, pa do međunarodne politike.

U takvoj situaciji, duhovna poduka o tome kako živeti, koja se nekada prenosila prvenstveno putem tradicionalnih religijskih škola, iščezla je zajedno sa degradacijom istih tih religijskih zajednica, koje su postale okoštali prenosnici dogme i de facto političke institucije. Filozofski i intelektualni pluralizam, dodatno podstaknut ubrzanim širenjem masovnih medija komunikacije, primarno interneta, doveo je do prisutnosti tako velikog broja različitih gledišta o životu, da je postalo nemoguće snaći se u moru često uzajamno oprečnih mišljenja, i svet je zapravo ostao bez bilo kakve upotrebljive, korisne zajedničke paradigme koja bi novim članovima društva mogla poslužiti kao orijentacija, putokaz za život.

Još odavno se postavlja pitanje vrednosti i upotrebljivosti postojećeg obrazovnog sistema. Prećutno se pretpostavilo da deca poduku o življenju treba da steknu isključivo u porodici, isto tako naivno pretpostavljajući da su roditelji uopšte u stanju da takvu poduku obezbede, iako je ni sami nisu imali gde steći.

Sa odsustvom paradigme koja bi poslužila kao osnov za učenje o životu, i porodica je, kao istinski stub svakog društva, značajno oslabila i razlabavila se pod pritiskom novog društvenog poretka koji, po prvi put u istoriji, egzistira bez svoje duhovne ili ideološke baze.

Jednostavno rečeno, nema te školske ustanove danas u kojoj bi bilo ko mogao učiti o tome kako živeti, šta je život, koji su stadijumi života, šta bi bio stvaran razvoj u odnosu na lažan, iluzoran razvoj, kako komunicirati, šta je bit međuljudskih odnosa, kako rešavati probleme i, uostalom, šta je to problem uopšte, kako imati uspešan i zadovoljavajući porodični život, steći i održati dobro zdravlje, opuštenost, duhovni mir, kako učiti, i tako dalje i tako dalje…

lajf koucing

Nagla ekspanzija raznih tzv. new age učenja (iako je termin mnogo stariji, i danas se pogrešno koristi) nastala je zahvaljujući tom duhovnom i intelektualnom vakuumu u kojem se našao savremeni čovek, ali kako ni new age nije uspeo da ponudi zadovoljavajuće odgovore za čovečanstvo druge polovine XX veka, ubrzo je postao predmet podsmeha i ismevanja od strane tzv. pozitivistički orijentisane zajednice koja je svoj odgovor na novonastale civilizacijske promene potražila u čistom pragmatizmu, nauci i tehnologiji, uz potpuno odbacivanje bilo kakvih duhovnih ili drugih stremljenja za smislom kao zablude i naivnosti “nenaučnog doba”.

U takvoj jednoj atmosferi počela se, na ozbiljnijoj strani, razvijati tzv. humanistička psihologija sa svojim raznim školama i pravcima psihoterapije, a na drugoj pojava raznih “laganih” priručnika za mase o tome kako unaprediti život, razviti sposobnosti, učiniti sebe boljim i efikasnijim u novom svetu u kojem je za preživljavanje postalo neophodno dobro se prodati.

Dok su ovi drugi počeli da stiču sve veću popularnost, od ranih priručnika o tome kako popraviti pamćenje, do kasnijih koji su se bavili i temama relaksacije, porodičnog i ljubavnog života itd. tako je i psihoterapija sve manje postajala alat za pomoć ljudima sa tzv. “psihičkim problemima” a sve više uobičajeno sredstvo za neku vrstu dubljeg samoupoznavanja, kako bi se lakše izašlo na kraj sa stresom i problemima savremenog načina života, i uostalom kako bi se unapredio sam kvalitet života.

Suočen sa odsustvom duhovnog i životnog usmerenja, savremeni čovek je tu vrstu poduke o životu i usmerenje pokušao da pronađe kod terapeuta, ili na stranicama popularne literature, koja je često obećavala nerealne horizonte postignuća. Uzgred govoreći, i nagla ekspanzija militantnih verskih i fundamentalističkih pokreta u proteklih par decenija takođe je jedna vrsta reakcije na ovo odsustvo poduke o životu, jer dok su psihoterapeuti i razne new age škole još i dostupne imućnijem sloju ljudi na Zapadu, ona velika većina ljudi kojima su te škole i metode nedostupne prazninu popunjavaju okrećući se njima dostupnim degradiranim verskim učenjima i sektama koje svojom ideologijom bar donekle nude surogat za izgubljeni smisao.

I psihoterapija i razne popularne škole “samopomoći” pretvorile su se u unosan biznis, koji se vremenom iskristalisao u ono što danas poznajemo kao “škole samorazvoja”, “savremene metode rada na sebi” i slično. Ovaj otklon od tretiranja patologije ka pokušaju da se “normalnim” ljudima pomogne da žive kvalitetnije, ispunjenije živote tako je stekao naziv “life coaching”, koji se kod nas nekad prevodi kao “životni trening”, a zbog neadekvatnosti prevoda često i samo fonetski prenosi kao lajf koučing, slično upotrebi engleske informatičke terminologije koja se ustalila kao takva bez doslovnog prevođenja reči.

“Life coaches” su tako postali “treneri životnih veština” ili jednostavno “kouči”, i na određeni način postali surogati nekadašnjih sveštenika i duhovnika, odeljeni od sveta terapije i psihoterapeuta po tome što se ne bave patologijom ili nekom vrstom medicinske primene terapije, već podučavaju jednu vrstu psiholoških alatki namenjenih prosečnim ljudima koji imaju potrebu da reše porodične ili poslovne probleme, steknu bolju životnu orijentaciju, ili unaprede ili razviju neke od sposobnosti neophodnih za bolji, srećniji, uspešniji život.

U tržišnom svetu kakav smo opisali naravno da je i koučing ubrzo postao raširen biznis, a pod terminom se gnezdi neverovatno veliki broj škola i pristupa, uzajamno često oprečnih i po metodologiji i po polaznim postavkama.

Dobra strana ovog novog talasa potrage za boljim življenjem, za koji tek treba da se vidi koliko je pomodarstvo a koliko ozbiljan trend koji će da opstane, jeste što većinom nudi nedogmatski obojen, liberalan pristup unapređenju kvalitete življenja, ali loša strana jeste, da tako kažemo, odsustvo skoro bilo kakvog mehanizma “kontrole kvalitete”, i odsustvo parametara koji bi čoveku koji tek dolazi u kontakt sa koučingom pomogli da ustanovi kriterije po kojima će odabrati dobru i kvalitetnu, a izbeći lošu i neefikasnu školu i pristup.

Nažalost, većina savremenih koučing škola ne nudi klijentima ništa drugo do savete i metode kojima će se što bolje prilagoditi bolesnom društvu u kojem žive. Te škole neće im ponuditi znanja i alatke za stvarnu, istinsku, temeljnu promenu i razvoj, istinsku transformaciju, već samo za kozmetičko doterivanje ličnosti zahvaljujući kome će se bolje i lakše utopiti u masu konzumenata savremene kapitalističke civilizacije, ili će im ponuditi znanja i metode o tome kako lakše i bolje manipulisati drugima, kako bi postigli ona materijalna dobra ili užitke za kojima žudi njihov nabujali potrošački ego.

Kod takvih škola “bolje komunicirati” najčešće znači kako drugoga izmanipulisati, efikasnije slagati, ili ubediti u svoj lični stav. Naravno, takav pristup sasvim je logičan u društvu koje ljude tretira kao “resurse” i robu, a skoro svako znanje o duhu je iščezlo sa društvene pozornice, i oni koji se interesuju za “one stvari” (mistiku, ezoteriju, meditaciju, religije, jogu, razna naučna i nenaučna istraživanja ljudskog duha…) najčešće se posmatraju kao društveni marginalci, zanesenjaci ili relikti “nazadne” prošlosti. Današnji “profesionalni ateisti” često su agresivniji i isključiviji u prezentovanju svojih gledišta nego mnogi verski fundamentalisti.

unutrasnja reintegracijaU takvoj situaciji, pravo je blago naići na školu i praktičare te savremene discipline lajf koučinga koji su uspešno izbegli te zamke tržišno orijentisanog društva, i uspeli da koučing, kao poduku iz življenja koja u sebe uključuje i etiku, shvate na ispravan način.

Sistem Unutrašnje reintegracije Nebojše Kostića predstavlja jedan redak primer humanog, etičnog i dubokog pristupa koučingu, koji se zasniva na shvatanju duboke ljudske potrebe da čovek svoje životne ciljeve ostvari kroz zajedništvo sa drugima, uz postignuće dobrih odnosa i razumevanja, čije odsustvo leži u korenu mnogih savremenih neuroza i simptoma anksioznosti, usamljenosti i otuđenja.

Amerikanac Čarls Berner (1929-2007), jedan od istinskih genija na polju ljudskog duha i samorazvoja, čiji pristup ličnom razvoju je Kostić najviše izučavao i iskoristio kao bazu za svoj koučing model, upravo je ovu ljudsku potrebu za razumevanjem i komunikacijom, za suštinskom bliskošću, postavio kao okosnicu svog pristupa u radu sa ljudima, i zapravo osnovnu motivaciju života.

Sa takvim razumevanjem, nemoguće je samorazvoju pristupiti kao egoističnom projektu nalik takmičenju sa drugima, gde uniziti drugog prividno izgleda kao uzdići sebe. Umesto toga, upravo skidanje socijalnih maski, jednostavnost i prirodnost, bliskost i razumevanje, i empatija sa drugima, čine smer delovanja kako bi se raskrinkala većina problema i situacija sa kojima se susreće savremeni čovek. Umesto izgradnje idealizovanih konstrukcija, preporučuje se rušenje istih, i sagledavanje jednostavne stvarnosti života takve kakva jeste.

Knjiga koju držite u rukama istovremeno će vam poslužiti i kao priručnik za vežbanje, kako bi kroz kroz bar minimum ličnog iskustva mogli da sagledate svoju trenutnu poziciju u životu i počnete razlučivati stvarno od nestvarnog, ono kako stvari stvarno jesu u odnosu na predstave koje ste u odsustvu istinskog znanja sami izgradili tokom života.

Knjiga Unutrašnja reintegracija sigurno predstavlja najbolju knjigu o koučingu za sada objavljenu kod nas. Ona je plod autorovog višegodišnjeg ozbiljnog izučavanja i bavljenja ovom tematikom, i može poslužiti kao ozbiljan parametar za razlučivanje dubokih i efikasnih škola koučinga od onih koje to nisu.

Takođe je važno i to da je autor sertificirani kouč i praktičar terapeutske metode kliring (clearing), obzirom na značajan broj praktičara danas koji nude koučing usluge i sebe tako nazivaju bez da su ikad, zapravo, završili neku od škola “humanističkog koučinga”, da tako imenujemo one škole i praktičare koji streme istinskom životnom ispunjenju klijenta, nasuprot onih koji istog jednostavno obučavaju sofisticiranim metodama manipulacije umom, kako svojim tako i umom drugih.

Iskreno verujem da će vam ova knjiga pomoći da bolje shvatite šta “rad na sebi” zaista jeste, ili bi barem trebalo da bude. Takođe, ova knjiga je i svedočanstvo da je koučing u Srbiji konačno dostigao jedan nivo ozbiljne zrelosti, i da bi koučing škole po clearing metodi Čarlsa Bernera trebalo da privuku više pažnje i prihvatanja od strane relevantnih ustanova i udruženja u Srbiji čiji je zadatak poboljšanje kvaliteta življenja građana.

 

Emir Salihović, učitelj meditacije i life coach