Nepoznavanje koučing principa prilično košta opoziciju u Srbiji. Oni tavore i krčkaju se na oko 15% glasova i teško da će u skorije vreme to uspeti da prebace ako nešto bitno ne promene u svom pristupu.

 

Šta je pogrešno?

koučing za opoziciju

Kao prvo, sam način razmišljanja im je pogrešan. Verovanje da će poruke prepucanog optimizma imati pozitivan efekat na birače je potpuno pogrešno. Dovoljno je da samo jednom političar pre izbora najavi 20% glasova a dobije 5%, i izgubio je poverenje zauvek. Dovodi u pitanje i tih 5%.

Pogrešan način razmišljanja vodi ih zaključku da biračima treba da nude 1. smenu Vučića i 2. čuvanje Kosova, dok birače interesuje 1. stanje u novčaniku i 2. stanje u novčaniku. A pogrešna ponuda vodi slaboj potražnji – kaže tržišna logika – i tako dolazi do neuspeha.

Pokušaji da se imitira ponašanje opozicije iz 1996. i 2000. godine je takođe rezultat nepoznavanja koučinga. Ako želiš da deluješ iskreno, budi iskren. Nemoj da glumiš. Nemoj da imitiraš.

Goals…

Nedostatak sposobnosti da se jasno definiše cilj, još je jedna boljka srpske opozicije. “Ujediniti svu opoziciju jer narod želi da ih vidi ujedinjene” je čista glupost. To nije cilj. Pravljenje prelazne vlade koja bi za godinu dana raspisala izbore u fer uslovima – to je bio dobar cilj, ali je izgleda napušten. Na njegovo mesto je došao nekakav program u 30 tačaka koji samo govori da ako zauzmu vlast nemaju nameru da je napuštaju dugi niz godina. Ne samo da je postavljen loš, neuverljiv i rasplinut cilj nego je prethodni cilj promenjen, što im kouč nikada ne bi posavetovao. Dodatnom unošenju haosa je poslužio i onaj Ugovor sa narodom koji se takođe više ne pominje.

Odsustvo jednog lidera koji bi predstavljao celu opoziciju je poseban problem. Široka koalicija na vlasti je integrisana upravo jednim liderom koji je ujedno i maskota i brend. Stvari su jasne i stoga primamljivije prosečnom biraču. Opozicija je skup liderčića od kojih niko ne propušta priliku da za sebe kaže da je stožer okupljanja (do sad su to uradili: Obradović, Đilas, Lutovac i Jeremić, čekaju se ostali) nakon čega sledi priča o tome kako su prevazišli “sitne sujete”. Čini se da su ostale one krupne.

“Ako želite med, ne lupajte po košnici!”

Opoziciono delovanje u Srbiji je uvek podrazumevalo jaku podršku sa zapada, ukoliko želi da bude uspešno. To što današnja opozicija to nema, manjak je njihove sposobnosti da odu na zapad i pregovaraju o podršci. Nadurena i ljuta na Evropu što im ne skloni Vučića i ne omogući laku pobedu, opozicija pokazuje svoju lenjost i razmaženost. Cela frustracija je rezultat bezuspešnih pokušaja da se domaća javnost i Evropa uvere da je Predsednik veći monstrum od Miloševića. A kao reakcija na ignorisanje od strane Evrope, javlja se vraćanje na kosovski mit, što ih još više ukopava.

Još jedna stvar kojoj bi kouč mogao da nauči opoziciju je da ne treba da naseda na teme koje pokreće Vučić. Do sada uglavnom on zadaje temu i piše scenario a oni pokušavaju da ga kritikuju ili koriguju. On baca loptu a oni trče da je dohvate i probuše. To se ne radi tako. Potrebno je biti kreativan i smisliti svoju priču. Da je Dž K. Rouling sedela i pisala kritike Tolkinovih romana umesto što je stvarala Hari Potera, nikada ne bi postala značajna.

I, što je najbitnije: nema adekvatne komunikacije sa građanima. Opozicija ne pita građane i ne sluša građane. Ona pokušava da indoktrinira građane i da ih ubedi u nešto. Ona ne komunicira nego propagira. To je Kirbi marketing. Ta taktika više ne radi. Niko više ne želi promociju Kirbija u svom stanu.

Nebojša Kostić

trener ličnog razvoja

Podeli sa prijateljima...
Share on Facebook
Facebook
Share on LinkedIn
Linkedin
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email
Print this page
Print

Ostavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of